СТРАХ ОД ШКОЛЕ (СКОЛИНОФОБИЈА)

Страх је неугодно осећајно стање које се манифестује у напетости, стрепњи, нелагоди, неспокојству.

Важно је разликовати нормалне развојне страхове од правог страха (фобије) од школе.

Школска фобија је ирационалан страх везан уз неке школске околности (уз неку објективну или измишљену, ирационалну претећу опасност), манифестује се кроз избегавање школе на различите начине. Иако не постоји објективна опасност, код детета се јавља јака реакција тескобе.

Понекад је страх од школе прикривен, 'камуфлиран' (соматизирани страх), најчешће фиксиран у појединим деловима тела (болови у стомаку, главобоља, нагон на повраћање, претерано знојење и сл.) уз уредан лекарски налаз. Те се тегобе јављају пре или након школе, а не јављају се током викенда, празника.

Према Wенар 2002. школска фобија јавља се у 0,4 до 1,5 % деце узраста од 5 до 17 година, најчешће се јавља у добу од 14 година, чешће код дечака, чешће код јединаца, код размажене и претерано заштићене деце.

Кад се те потешкоће јављају код  млађе деце чешће се ради о сепарацијском страху (страх од одвајања).

Ученици који 'маркирају' избегавају школу јер им је негде другде занимљивије, док ученици код којих је присутан страх од школе кад побегну с наставе иду кући, не одлазе из школе на нека друга (занимљивија) места.

Најподложнија страху од школе су деца која су неприхваћена у скупини вршњака, деца која имају слабо развијене социјалне вештине, лоше односе и још лошије искуство са вршњацима. Догађа се и да их вршњаци прогоне, исмејавају, вређају, понижавају па се осећају неугодно, болно, јадно, очајно... То код њих може побудити страх од школе, због чега избегавају одлазак на наставу правдајући то болешћу или неким другим разлозима.

Ризик је повећан код претерано заштићиваног, размаженог детета које је у породици у средишту пажње, које у породици нема потребу за улагањем напора и труда у решавање насталих потешкоћа. У друштву вршњака нема повластица и само се мора за све изборити. Како дете није оспособљено за равноправност с другом децом може се осећати беспомоћно, угрожено, неуспешно, а ти осећаји отварају простор развоју страха.

Ризик је повећан и код деце чији су родитељи склони честој примени репресивних васпитних поступака (крутост, претње, физичко кажњавање...). Код детета је присутан реалан страх од могућих последица у случају неуспеха, који се може развити у школску фобију.

Није добро ни кад су очекивања од детета већа у односу према његовим могућностима, па им дете не може удовољити. Ту се јавља страх од неуспеха, као и страх од последица због могућег неуспеха, тј.страх да неће удовољити очекивањима (родитеља, учитеља...) те могућих последица због тога.

Наравно да је од изузетне важности однос ученика и учитеља, као и особа учитеља. Уколико се дете боји учитеља то може бити предуслов за развој страха.

И све оне околности које могу дете учинити незадовољним, несигурним, створити привид његове незаштићености, па и угрожености, могу проузроковати страх од школе, нпр. породичне тешкоће - брачне кризе родитеља, болест члана породице, одсутност члана породице, свађе и сл.

Детету је потребна помоћ старијих како би се решило страха. При томе је неопходна сарадња родитеља и школе. Наравно да је немогуће 'вратити' дете у школу без помоћи вршњака. Понекад је довољан и само један пријатељ да се дете осети прихваћено и задовољно, али је потребно у разреду градити осећаје поверења, уважавања различитости, развијати такве односе да се свако дете међу вршњацима може осећати сигурним и равноправним чланом.

Потребно је утврдити узроке страха, родитељи у договору с учитељем треба да  настоје да их уклоне и треба предузети мере да дете заволи школу и учитеља, да се ослободи страха, стекне сигурност у властите способности, могућности и веру у постизање задовољавајућих школских резултата.

Уколико у школи и родитељском дому влада поверење, уважавање дечје личности, деца су добро прихваћени и равноправни чланови, имамо услове за здрав развој деце. Тада се деца осећају пријатно, сигурно, задовољно, сретно и нема места за развој страхова.

Квалитетан одгајатељ (родитељ, учитељ) омогућава детету да греши, а да за то не буде кажњено. Укидање страха позива на залагање. Прихваћање погрешака потиче учење. Успоставити поверење значи створити осећај да сам заинтересован: ту сам да бих ти помогао, а не да бих те повредио; мислим на твоје добро. Кад ти постижеш успехе, кад квалитетно радиш и кад задовољаваш своје потребе, то исто чиним и ја.

Може помоћи ако детету причамо о свом страху из детињства, о страховима и искуствима других људи, ако му причамо приче о храброј деци, храбрим људима... С млађом децом може бити корисно ако измишљамо, довршавамо приче у којима се неко боји, ако се играмо- измењујемо улоге, плашимо некога, ако се играмо пантомиме (будите страшни, глумите страх), можемо играти, измишљати страшне покрете...

Важно је нагласити да страх од школе није могуће решити код куће, изостанци из школе само подстичу дечји страх. Детету се може помоћи тачним планирањем, а не избегавањем ситуације.

Свако оклевање, покушај избегавања одласка у школу, а поготово јавно одбијање, родитељ мора да  најозбиљније схвати.  Добро је прво се обратити учитељу - наставнику детета, а уколико симптоми трају више недеља препоручује се помоћ стручњака. 

Алма Ровис Брандић,

стручни сарадник социјални педагог